ТЕШКО ОБЈАШЊИВО

Након два месеца од заједнички усаглашених услова за прекид штрајка, два синдиката и даље штрајкују. Прилог чињеници да ће се на крају потписати документа која на столу чекају још од 18. фебруара, и да наставк штрајка нема оправдан разлог или бар разлог није оно чиме се штрајкачима инспирише упорност, јесте све чешће понављање отрцаних фраза од стране „револуционарних“ лидера. Ако некоме још није јасно, захтеви су сведени на потписивање ПКУ (што нико није бранио још 18.2.2015.) и на проналажење начина да се умањена плата за време проведено у штрајку врати запосленима. Како је „улазак“ у ПКУ у овом тренутку важан само председницима синдикалних организација ових синдиката, а до смањења плата запосленима не би ни дошло да није било безразложног наставка штрајка, долази се у ситуацију у којој ће бити тешко објашњиво шта се хтело и шта започело. На жалост сваки обманути члан, када обману буде укапирао, постаће синдикални апстинент, па ће за будућа времена од свега највећу корист имати једино држава.

Колико је сада тешко ишчупати се из сопствених мрежа показује и прилог са сајта Уније (за оне који умеју да чују):

please install flash

ИЗМЕЂУ РЕДОВА

Ћутање је некада најваљиније казивање. Међутим, има тренутака када изда стрпљење да свест потврди оћутано. А када се постави питање свести међу онима који би требало да су најсвеснији, наметне се непознаница како се то неопажено шрафе погледи, постављају амови, и како прерану истину поклапа закаснела лаж. И када се већ деси да нестане свест, и водећа изрекламирана лаж почиње да се пресвлачи у подразумевану истину, онда већ говоримо о фалсификованом, али изграђеном ставу, који се тек кајањем може обрисати. Мада буде прекасно.

Превентиве ради због оних који још читају и размишљају о прочитаном, и због чланова Синдиката образовања Србије и њихове информисаности, још једном одговорно подсећам на чињенице.

  1. Штрајком просветних радника који је почео 17. новембра 2014. године, постигнуто је максимално могуће у овом тренутку у овој држави, потписивањем  Споразума и ПКУ 18. фебруара 2015. године. То јесте недовољно и разлози за незадовољство положајем просветних радника оправдано постоје, али се ствари могу битно променити једино ако све школе стану! Пробали смо. Није могуће. Тачка.
  2. Посебан колективни уговор ступио је на снагу 5. марта 2015. године и важи за све запослене. Једино синдикални додатак на плату важи само за потписнике. Ово је формулација која није мењана 6 година.
  3. „Уцена“ споразумом за потписивање ПКУ, је решење које су синдикати  свесно прихватили. То је дефинисано првим чланом Споразума, а на тај члан никада није било примедби. Нема их ни данас.
  4. Кредибилитет у даљем социјалном дијалогу заслужили су и стекли они синдикати који су стали иза заједнички усаглашених докумената, а нису они синдикати који су све договорили па се затим повукли.
  5. Увећање плате председницима синдикалних организација – непотписника Споразума, одузели су или њихови (не)доследни преговарачи, или су сами на то пристали. Постоје јавне супротне изјаве на ту тему (не зна се где је истина). Свеједно чијом намером је тако, јасно је којом намером је тако, јер за два месеца наставка штрајка није испостављен ни један нови штрајкачки захтев. Упркос томе и даље се инсистира на потписивању ПКУ. Питање је зашто, ако се на то вољно пристало.
  6. Смањење плата за време проведено у штрајку није противзаконито (Закон о штрајку, члан 14, став 2)! Свуда у свету је тако. Само што су у том свету, синдикати који воде штрајк довољно јаки па надокнађују запосленима изгубљени део плате, а у Србији морају због тога да тргују споразумима.
  7. Синдикат образовања Србије неће подржати колеге које су и даље у штрајку! Прво зато што колеге нису свесне зашто и даље штрајкују, а постаће. Друго, синдикат – одговоран према запосленима, нема мандат да те исте запослене гура у још већи проблем. Ако је тачно оно што није, па министарство незаконито умањује зараде штрајкачима, како је онда могуће да се синдикати ограђују од „евентуалног губитка судског спора“ у смислу да тада трошкови падају на терет запосленог?! А тек мешање „повреде законитости“ у процедуралном и суштинском смислу, није нешто што би приличило нашем синдикату.
  8. Сести поново за преговарачки сто без преговарачке идеје и стратегије, пред истим оним миритељем пред којим се већ седело, договорило и одустало од сопственог договора – јесте храброст. Још је већа храброст поново испоставити захтеве који исту инстанцу већ многоструко нису прошли. Као да је за неке време стало средином јануара, ако се добро сећам. Ја тој самогазећој позицији не могу да аплаудирам, све и да верујем да је храброст у ствари.
  9. Ако неки чланови Синдиката образовања Србије саосећају са својим заведеним колегама из других синдиката и желе да им пруже подршку, нико не може спречити такву вољу. Треба само размислити да ли одсуство свести неких колега заслужује додатну финансијску жртву. Наравно, могу се покренути  и тужбе, али опет о сопственом џепу. На крају ће испасти да је једна група људи погубила живце, новац и веру у синдикат зарад максимално могућег још од пре више месеци. Тужно.
  10. Ако се бавимо математиком, и замислимо да ће штрајк престати 1. маја, запослени би изгубили око трећине једне плате. Што значи да се значајан део помоћи унапред троши узалуд. „Оштећеним“ председницима синдикалних организација евентуално би се обезбедиле око 3,5 плате до краја важења ПКУ, што би био и једини добитак целе приче. Разочарани штрајкачи ће напустити или променити синдикат. У оба случаја штета је велика јер слабимо себе уместо да се мењамо како би имали снагу за неке важније промене. Штрајкачка воља ће се значајно потрошити у неким деловима државе. Свеукупна штета.

Наредних дана ће синдикати који су и даље у штрајку опет тражити потписивање ПКУ, повраћај дела плате умањеног због штрајка и помоћ у висини плате. Мени ће трајно остати нејасно да ли они који штрајкују због општег незадовољства читају поруке својих вођа, да ли вође знају да исте следбенике сутра треба погледати у очи, и колико треба да вреди циљ због кога се узалуд троше људи. Синдикат образовања Србије поступа одговорно према својим члановима и никада неће дозволити да због било каквих амбиција још више угрози положај запослених.

Александар Ничић