апр 11 2018

КОЈЕ СУ БОЈЕ ФЕЊЕРИ?

Print Friendly, PDF & Email

Кад се прашина мало слегне, бољи је поглед на нетакнуте, упаучене углове, и на усирену крв рана које се размаханом маглом насумично отварају не би ли популизам „открио“ нови лек за оне о којима неко као брине. А моћ је рогатија сразмерно ћутању. Па нек неко убеди султана да није Бог, кад су и хајдуци и јатаци постали потурице док он грми казнама и јатаганима.

Аплаузи се више и не наручују. На њих се рачуна. Ето. Тужна слика једне државе. Тужна и бахата. Само се то данас напредно разуме, гута плитке памети. Уводи се, кажу, ред. И увек се запитам која нас каљуга вреба кад се нечим заталаса.

Нећу о законима. Ту је као на траци. Све им је прошло. Првим (зосов) купљени су следећи и сада нема ко више да се пита. Хоћу о реалној, малој ствари. Из свакодневнице, из клупе, из комшилука. Можда је схватљивије на малом примеру разоткрити рецепт дезавуисања разума. Можда…

Зове ме јуче новинар Данас-а  да прокоментаришем случај екскурзије до Амстердама коју је извела наставница београдске школе „Карађорђе“ а због које „су се бунили родитељи ученика који нису ишли“ и успут ми препричава изјаве нашег министра у вези са тим догађајем.

Одмах сам намирисао наочит проблем и тачно знао да кривац постоји! Нисам испрва најбоље разумео кривицу кривца, али кад сам прочитао министрове речи све је било јасно као дан.

Из новинских чланака:

Како каже министар, добио је извештај о том случају и информацију да школа и њен директор нису организовали спорно путовање, већ наставница „по приватној линији“. „То је систем личног дила, ништа друго, биће последица„, рекао је и додао да има доста наставника који су у добрим односима са родитељима, „па раде на своју руку“. Путовање је укључивало и обилазак Улице црвених фењера. „То је непримерено, наставник ће имати санкције„. „Постоје процедуре, јавне набавке у организовању екскурзија. Уколико скупите групу деце ви сте заобишли све могуће процедуре и направили себи посао. Овде је интерес дневнице и зараде, а не безбедност деце“. „Ако наставник то ради, а да директор не зна, онда је проблем са директором. Ако директор зна, а жмури на једно око, онда је у дилу са наставником, јер ће му можда овај сутра дати већину на реизбору. Е то више неће моћи„, нагласио је министар. Он је додао да школе могу легитимно да организују екскурзије, студијске програме преко Темпус канцеларије, Еразмус плус пројеката. По питању безбедности деце министар се надовезао и рекао да би подржао закон о одузимању деце родитељима који се противе вакцинацији.

Дакле, рецепт је такав да изјавама треба диктирати поглед масе. Када је циљ исцртан, пронађе се жртвени објекат и сва пажња јавности усмери се са битног на небитно. Након таласања мењамо прописе зарад циља, позивајући се на увођење реда око жртвеног објекта. Чиста дезавуација, замена теза, скретање пажње.

Укратко, овде су кључне поруке следеће:

  1. школа и њен директор нису организатори,
  2. наставница је „по приватној линији“ разрадила „систем личног дила“,
  3. наставница је кривац и биће санкционисана,
  4. наставници иначе „раде на своју руку“,
  5. непримерено је у Амстердаму обићи улицу Црвених фењера,
  6. ко сакупи групу деце – направи себи посао,
  7. интерес наставника су дневнице и зараде,
  8. то више неће моћи,
  9. може преко Темпус канцеларије и Еразмус плус пројекта,
  10. родитељу треба одузети дете ако га не вакцинише.

И сад замислите само колико султан треба да буде Бог да би уопште прво са сигурношћу знао све ове информације! Треба се заиста запитати колико треба да буде велики да би се усудио да оптужује и пресуђује? Колико селективно нем да не помене обавезно родитељско овлашћење пратиоцу деце ван Србије – био он наставник или не? Колико спретан да занемари право родитеља да шаље децу на путовања и право да бира пратиоца? Колико усредсређен на циљ да не истакне поверење родитеља у наставника на таквом путовању као и ниво преузете одговорности? Колико моралан да не истакне да наставничка брига на било каквој екскурзији нема цену? Колико неинформисан да су „Црвени фењери“ и опијати, на жалост, данас део сваког школског дворишта, лап топа и мобилног телефона? Колико спреман да докаља част професије „бедних“ наставника и не истакне и не претпостави њихову образовно-васпитну ширину и улогу? Колико само треба да се разуме у „приватне линије“ и „личне дилове“ како би раскринкао ту „гамад“ – наставнике који на своју руку праве себи посао и зарађују? Колико храбрости и моћи да заустави ту линију и пребаци све на Темпус!? И на крају колико забринут за децу коју би да одвоји од родитеља због невакцинисања, иако је вакцинација у Европи обавезна једино у земљама бивше СФРЈ, Бугарској, Румунији, Мађарској, Чешкој и Словачкој?

Нема овде случајности. Сваки поглед у дубину преврће џигерицу. Неред легализујемо насловима реда, мењамо тезе и кривце зарад нечега и некога. Губимо осећај за суштину. Деформише нас популизам наметнутих „првака“. И увек се запитам која нас каљуга вреба кад се нечим заталаса.

Ако је неком ипак лакше, нека криви наставницу што је од толико улица у Амстердаму пронашла баш ону са фењерима и што се усудила да тамо далеко брине о туђој деци. И тако сваки пут. За све што нас снађе.

Александар Ничић