КОЛАРИЋУ – ПАНИЋУ…

Више од  деценије образовни систем у Србији опседа магла, чијој густини и сами доприносимо на различите начине. Често се међу нама чује одмерена теза „Од кад психолози коло воде, све је отишло у пропаст…“. Не може се потврдити да је баш то разлог за суноврат образовања, али се не може ни порећи поступност и систематичност у урушавању вредности образовног система којим смо се некада дичили. Општи утисак је да „иновације и освежења“ која стално брзоплето преписујемо од  „развијеног друштва“  често немају претпостављени ефекат и не доносе бољитак. Изгледа да „учени људи“ којима је препуштена судбина најважнијег државног система нису баш пуно размишљали о специфичностима нашег поднебља, па су све и свашта калемили на један корен. Ми, ипак не маримо за то и као слепи се трудимо да у свим „новопримењеним“ стварима видимо и оно чега заиста нема. У потрази за оправдањем склони смо да још више разрадимо будалаштине на чију смо примену приморани, и тако омчу око врата превежемо још једном, за сваки случај! Сами себе заплићемо!

Велики је број „иновација“ које треба поменути, писати о њима, организовати јавне расправе и успротивити се најзад на сваки могући начин узурпацији здравог разума. Нажалост, најписменија делатност дозвољава кордоне глава у песку у својим редовима а то нас скупо кошта и коштаће нас и више ако се нешто не учини! За ову прилику изабрао сам нови Правилник о стручном усавршавању и стицању звања наставника, васпитача и стручних сарадника. Последњих неколико месеци у школама у Јабланичком округу педагошки колегијуми утврђују „бодовну листу“ по којој ће наставници, васпитачи и стручни сарадници прикупљати неопходне поене на годишњем нивоу.

Поени, сати, бодови?! О чему се овде ради?! Веровали или не, већина наших колега и даље не зна за нову обавезу. Али зато у члану 27. овог Правилника јасно пише да „у оквиру пуног радног времена наставник, васпитач и стручни сарадник има 68 сати годишње различитих облика стручног усавршавања, од чега је 24 сата право на плаћено одсуство из установе ради похађања одобрених програма и стручних скупова, а 44 сата стручног усавршавања које предузима установа у оквиру својих развојних активности“. Наравно обавеза сакупљања 120 бодова у петогодишњем периоду за очување лиценце остаје да важи. На распетљавање математичких заврзлама и међусобне повезаности бодова, поена и сати нећу трошити редове, али зато морам да истакнем колико је „44 сата стручног усавршавања“ обесмислило само стручно усавршавање.

Увидом у утврђене „Облике стручног усавршавања“ по школама у округу, који предвиђају и број могућих сати који ће се признати, наилази се на толико глупости да се за почетак отрежњења наших колега слободно може предложити преформулација наслова табеле у „Увод у бесмисао“. Ово је слична прича као са стандардима који су прописани за крај циклиуса основног образовања, па се неко поиграо терајући нас да их прописујемо за сваки разред. Неко нешто пропише, онда се то гурне међу нас, па се затим утркујемо ко ће „боље“ (читај сложеније) да разради оквирно штиво. У ствари се замајавамо нечијим игрицама док суштина промиче поред нас и постаје маргина.

Нико се више не бави наставом. Нико се не бави садржајем наставе. Сви смо слуђени формом и трком да се она задовољи. Поједине колеге се данас такмиче у разради сервираних небулоза, а нико не примећује замену теза и шта нам се гура под тепих. Наравно, ентузијастичко слепило треба опростити, али већина коначно мора да реагује. По Правилнику који помињем, потребно је  сакупљати сате и документовати их извештајима, записницима, фотографијама, сценаријима, а листа облика стручног усавршавања садржи ангажмане који, прво – не спадају у стручно усавршавање, а друго – представљају рад који се „награђује“ сатима и поенима уместо зарадом. Толико нам се појачава административно документовање рада да нам рад баш тако и промиче. И уместо да схватамо шта нам се сервира, дозвољавамо да, као у неким школама, стручни сарадници оверавају број остварених сати на основу предате документације!? Па како је могуће да се учешће у разним тимовима, израда школских часописа и сајтова награђује сатима?! И да још то буде обавеза?! Израда сајта, часописа и летописа је стручни рад – а не стручно усавршавање! То је додатно утрошено време које мора бити додатно плаћено или добровољно уложено! Учешће у раду стручних органа установе, извештавање са стручних скупова или студијских путовања, излагање одгледаних или прочитаних едукативних садржаја не сме да буде обавеза и морање. То је ствар етике, личног избора… Једноставно, вештачки се не могу добити природни процеси. А ако већ учествујемо у нечијем експерименту, експериментално ћемо се и понашати, а то сигурно неће побољшати квалитет образовања! Да је листа послова, уместо сатима, вреднована процентима додатка на плату, то би било поштено. Свако би у складу са својим интересовањима и афинитетима изабрао да уложи или не уложи  додатни рад. И то би било квалитетно, јер је ствар избора запосленог уз гарантовану мотивацију. Али држави очигледно не треба квалитет, него је неко преписао систем компјутерске игрице, па нам је увалио виртуелне поене и жетоне. Гарантујем да ће се убрзо разним техникама изиграти ова бесмислица, где ћемо, опет на уштрб наставе, трошити мисли на начине „како доскочити систему“.

Предлажем да све школе преиспитају своје „бодовне листе“ и да педагошки колегијуми, пошто већ морају, утврде систем бодовања такав да сваки запослени унапред има уписана фамозна 44 сата. У инат неразуму – за достојанство професије!

Александар Ничић