РАТ ЗА РАТЕ

Откако је директорима основних и средњих школа на територији града Лесковца крајем маја саопштена одлука да Град више неће финансирати трошкове платног промета по основу административних забрана запослених, започели су нови проблеми за запослене који су кулминирали почетком нове школске године. У почетку је мали број директора школа почео да примењује усмену препоруку Града, али већ од 2. септембра у примени ове одлуке учествује огромна већина директора школа. Синдикат је од почетка у сталном контакту са Градом и на многе начине указао на бесмисао ове мере укључујући и образложења.

Право питање за надлежне градске структуре је процена позитивности примене предложене мере. Наиме, ако се узме у обзир да се ради о веома дискриминативној и непопуларној мери а да је могућа уштеда по овом основу 2 до 3 милиона динара на годишњем нивоу,  јасно је да ће иритација око 2 хиљаде просветних радника сасвим сигурно нанети много већу штету владајућој градској структури, ако не пре, онда на следећим изборима.

Неописиво је осећање просветног радника коме продавачица у супермаркету наглашава „статус грађанина трећег реда“ обавештавајући га да „за просветаре више не важе потврде и административне забране“. Невероватно је и то да онај ко је осмислио овакву меру није имао у виду да се таква мера не примењује нигде у Србији, да се не примењује у осталим општинама нашег округа, али и да сви остали буџетски корисници на територија града Лесковца уживају могућност трговине „на рате“. Такође су нереални износи које су представници Града помињали као трошак по овом основу. Најпре је речено да се ради о 12, а затим 6 милиона динара годишње. Колико год да ти трошкови износе (а синдикат има обрачун процене), они су последица начина обрачуна и исплате зараде за просветне раднике у основним и средњим школама на који никако нису утицали сами просветни радници већ је то решење државе. И наравно, уместо да се решење проблема тражи тамо где је проблем настао, неко покушава да „уштеди“ ломећи кичму недужних. А када већ помињемо дугове, треба истаћи да су просветни радници једини буџетски корисници којима се не исплаћују многе Законом гарантоване обавезе. Као да је већ устаљена пракса деградирања просветних радника постала редовна процедура и од нас се, чак љутито, стално тражи да покажемо сажаљење, разумевање, одустајање од потраживања припадајућих обавеза и да се мирно одричемо људских и законских права, односно себе самих.

У складу са одлуком са 19. седнице Одбора Јабланичког округа Синдиката образовања Србије председник Регионалног центра СОС, током претходне недеље упутио је обавештење о одлуци синдиката надлежним градским структурама, директорима школа и председницима Синдикалних организација. По договору на нивоу Председништва, реакција Града и повлачење ове мере чека се најкасније до 27. септембра. Ако не дође до позитивног решења, од 30. септембра кренуће судска наплата путних трошкова посредством правне службе Регионалног центра.

По најави начелника Градске управе за финансије, почетком следеће недеље одржаће се састанак представника нашег синдиката са градоначелником на ком треба да се разговара о овом и другим проблемима везаним за раднике у просвети. У Регионалном центру Лесковац извршена је анализа трошкова платног промета која доказује да су износи о којима месецима говоре представници Града нетачни. Анализа је урађена на основу извода једне школе у центру града која спада у ред школа које предњаче по броју административних забрана. Из анализе се види да су трошкови по основу административних забрана око 21% свих трошкова платног промета и да они месечно, у школи која има много обустава, не прелазе 10.000,00 динара. Узимајући у обзир ове податке урађена је још једна процена која потврђује да трошкови платног промета по спорном основу не могу бити већи од 3,5 милиона динара годишње, што је знатно мање и од 6 и од 12 поменутих милиона. Ако се овоме дода и чињеница да су трошкови платног промета по тарифи Трезора били нижи маја месеца кад је Град најавио“ меру штедње“, може се израчунати да према тада важећим тарифама ови трошкови на годишњем нивоу нису могли бити већи од 1,8 милиона динара.

Када се погледа структура буџета Града за 2013. годину, којим је за образовање издвојено 427.890.000,00 динара, од којих 171.156.000,00 за основне и средње школе, ако се за платни промет, јубиларне награде и путне трошкове утроши нешто више од 50 милиона годишње, значи да остаје довољно новца да свака школа може да буде дотирана са 330.000, 00 динара месечно! Свака уштеда од милион, два или три на рачун коже просветних радника у овој подели апсолутно нема оправдања!