ШТА СВЕ ОПРАШТАМО ДРЖАВИ?

Примена Закона о основама система образовања и васпитања, Закона о раду, Закона о основном образовању и васпитању, Закона о средњем образовању и васпитању као и пратећих Правилника, у многим случајевима спроводи се једнострано. Односно, када год је повреда правних прописа уочена у неиспуњавању обавеза наставника, васпитача и стручних сарадника, долази до ситуација у којима се запослени санкционишу, али када је у питању неиспуњавање обавеза од стране установа, локалне самоуправе или државе, просветни радници се углавном повлаче и праштају!

Да ли је деценијско скретање пажње са суштине на маргину, које представља мото реформе образовања у Србији, почело да се уграђује и у профил личности просветних радника или је реч просто о неинформисаности, питање је на које не можемо одговорити са сигурношћу. У сваком случају „списак праштања“ је све дужи, а услови рада и живота такав манир издвајају као луксуз.

Реализација исплате путних трошкова у Србији, па и у Јабланичком округу, може се шарено описати. Има локалних управа које ове обавезе измирују на време, уз слободан избор запослених да ли ће користити месечне карте превозника или ће користити сопствени превоз. На територији општина код којих постоји „градски превоз“ исплата путних трошкова важи за све запослене, по цени коштања месечне карте по зонама. Међутим има локалних управа у којима се наплата ових трошкова реализује једино путем тужбе. Регионални центар је прошле године преговарао са представницима града Лесковца о начинима решавања овог проблема, али је договор изостао. Погажена су обећања, па је сада просвета на потезу! На жалост, није тајна да је неиспуњавање ових обавеза према запосленима резултат математичке операције из области вероватноће. Град управо рачуна на „манир праштања“ и користи формулу: /број оних који туже/пута /просечан дуг/мање је од /укупног дуга/. Ова математика се неће променити ако значајно не почнемо да утичемо на повећање /броја оних који туже/!!! 

Исплата трошкова за полагање стручног испита и финансирање стручног усавршавања запослених такође су обавезе установа, које су гарантоване Законом. Ипак, просветни радници и овде често бирају „напредне“ иновације свести и препуштају се саосећању и „разумевању кризе и тешке ситуације“. Неки се утркују у бројењу прикупљених фамозних „сати“ стручног усавршавања, не марећи за силне динаре које од зараде рефундирају буџету. Регионалном центру се у претходне две године јавило више од двадесет запослених који ни после три године стрпљивог чекања нису добили надокнаду трошкова полагања испита за лиценцу! Међутим и они који се одваже и обрате нам се пре наступања застарелости по овом основу, ради коришћења судске заштите, и не помишљају да осим главног дуга од послодавца наплате и законску затезну камату.

Исплата дневница приликом извођења екскурзија и рекреативних настава још једна је замагљена тема. Више пута до сада, посредством медија просветни радници су сатанизовани због ове накнаде. Један део овог проблема има форму за коју се мисли да је јасна, а други део је потпуно замаскиран. Свесно или несвесно, поново у свему учествујемо као савезници државе. Наиме, сваке школске године Савет родитеља у многим школама доноси одлуку о висини „дневница“ за наставнике који изводе екскурзију. Међутим ова накнада никако не може да се назове дневницом јер су начин исплате и висина дневнице јасно дефинисани Законом. Накнада родитеља се може дефинисати нпр. као „посебна накнада за бригу о ученицима“ или некако слично, па Савет родитеља може одредити и висину ове накнаде, при чему је врло дискутабилно да ли она сме бити обавезујућа за сваког родитеља. И око овога има много полемика па многи пропагирају идеју да наставницима треба исплатити „законску дневницу“ и ништа више. Оно што се овде заборавља је чињеница да одговорност једног нпр. општинског службеника који сам путује и брине само о себи није упоредива са одговорношћу наставника који путује са двадесеторо ученика, па евентуална накнада од стране родитеља свакако има утемељење. Али када је реч о „законској дневници“, потпуно је нејасно како је она остала скривена у интересу установа, односно државе. Ту долазимо до замаскираног дела ове приче. Посебним колективним уговором предвиђено је да се за време службеног пута наставнику исплаћује половина дневнице или дневница у целости, у зависности од времена проведеног на путу. То значи да је установа дужна да изврши исплату ове накнаде! Међутим у пракси наставници пристају на исплату само родитељске „дневнице“, док држави опет праштају непоштовање. Треба разумети и раздвојити родитељска добровољна давања и обавезе државе, и инсистирати на испуњењу обавеза. Држава рачуна на нашу инертност а нама је тешко да то схватимо и покренемо се!

Новац који се не исплати из разлога што се обавезе по наведеним основима прећуткују, а који просветни радници, растргнути реформама и администрацијом, свесно или несвесно не потражују, предвиђен је буџетом! Било би утешно да бар знамо које смо улице асфалтирали деценију уназад ако је јасно да су нам просвету потпуно калдрмисали.