СМАЊЕЊЕМ ПЛАТА ДО БОЉЕГ ОБРАЗОВАЊА ???

Print Friendly, PDF & Email

Прошли су избори, конституисана је Народна скупштина, чека се избор нове Владе и нових министара. После силних обећања, најава нових реформи, наравно и нових хапшења, треба се мало позабавити с оним што нас чека у светлој будућности. Треба да се штеди, најављује сваки дан будући премијер, смањиће све непотребне издатке, распродаће пола возног парка и, наравно, смањиће плате у јавном сектору за најмање 10%.

При томе, наши политичари из сада владајуће странке строго избегавају да дефинишу таксативно ко чини тај јавни сектор. Није довољно рећи да у јавном сектору има 780.000 запослених, већ треба рећи колико има запослених који плату примају искључиво из буџета, а колико је оних који су на тржишту и могу тамо и да зараде за себе бољом организацијом и продуктивношћу.

Прави буџетски корисници су образовање, здравство, државна управа, правосуђе, војска, полиција, култура, наука и још неки мањи корисници. Број запослених у тим делатностима је између 400 и 450 хиљада. Тачан број из разумљивих разлога није познат. Пошто ће солидарни порез бити укинут, јер се држава мало овајдила од њега, а могао би и Уставни суд да га прогласи неуставним, спрема нам се нови намет – смањење плата за најмање 10%. Годишње се за плате запослених у образовању без предшколаца издвоји око 115 милијарди динара. Ако се томе додају запослени у предшколским установама, којих има око 22.000 у Србији, онда је укупна сума која се издваја за плате у комплетном образовању око 135 милијарди динара. Смањење плата на годишњем нивоу доноси према простој рачуници уштеду од око 13,5 милијарди. Међутим, та проста рачуница није тачна, јер око 20.000 запослених прима минималац, па се њихове плате не могу смањити. Поред тога. још неке категорије запослених пашће на минималац, а однос између највеће и најмање плате у школама пашће на 2 : 1, уместо 3 : 1 као што је било пројектовано. Иначе, просечна плата у образовању је око 43.000 динара, па би се овим смањењем пало на 39.000 или 337 Евра – што је убедљиво најмање у региону.

Смешно делује и Стратегија развоја образовања до 2020. године, која предвиђа издвајање за образовање од 6% БДП, јер ће на овај начин издвајање за образовање пасти на 3,3% БДП. Следећи корак је вероватно отпуштање запослених и слање оних који могу да нешто раде у другом сектору јавних служби. То је већ виђено у Грчкој. Само, Грци су пре кризе живели јако добро, а ми већ двадесет и кусур година живимо лоше.

Па зар неко мисли да ће образовање смањивањем и овако ниских плата постати боље, запослени мотивисани да боље раде и извршавају неке акционе планове. А министар (или министарка) који нам се изгледа спремају, обожавају увођење разних иновација, које обично не служе ничему. Важно је да је то негде у некој богатој и стабилној земљи примењено.

Због свега овога, синдикати образовања морају да дигну свој глас. Заборавите међусобна препуцавања, пребројавања, отимање чланства. Морамо овај пут заједнички да направимо стратегију и да се свему овоме супротставимо. Јер, држава која годишње изгуби 200 милијарди динара у сивој економији, неће бити спашена ако приштеди на образовању и здравству – стубовима сваке озбиљне државе.

Павловић Бранислав