АКО ДОЂЕ ДО СПОРАЗУМА

Уколико наредних дана дође до потписивања Споразума и Посебног колективног уговора, просвета неће остварити никакву епохалну победу. Положај просветних радника, уз све што је постигнуто, остаће лош и то не само у материјалном погледу, јер све што је урађено и обезбеђено за време овог штрајка гаси пожар само за одређено време. За синдикате ће тренутни излазак из штрајка представљати највише тактички потез, којим би се обезбедило да запослени не остану без заштите и којим би се спречило да просветни систем још више распламса сопствени јавашлук. Споразумом се гарантује учешће синдиката у многим системским процесима који ће убудуће значајно утицати на положај просветних радника. Тако да крај штрајка, како је и самим текстом споразума дефинисано, означава тек почетак озбиљне и дуге синдикалне борбе.

Двоипомесечни штрајк обезбедио је све оно што се штрајком просветних радника данас може обезбедити у земљи Србији, можда и нешто више. Посебан колективни уговор који би почео да важи петнаестак дана након потписивања, био би тренутно највећи  добитак, јер је заиста најбољи до сада – чак „васионски“ у односу на онај који су нам спремали. Међутим боли истина да су држави били потребни месеци да „аминује“ акт који су све друге делатности добиле без дана протеста, што представља доказ нацији колико држава „поштује“ просвету и образовање. На жалост, ова чињеница представља и лош путоказ ученицима, будућим ученицима и њиховим родитељима, ка ставу како и колико да нас поштују.

Гестом потписивања усаглашених докумената, наравно, не бисмо поручили држави да верујемо! Поручили бисмо да желимо да поверујемо у спремност и упорност Владе и ресорног министарства да просвета добије заслужени приоритет, као и да се испоштују потписане обавезе! Зато би ту исказану спремност пратили и подстицали, али уз опрез и већ припремљене нове методе притиска и протеста, који би чекали у приправности као упозорење.

Споразумом се гарантује испуњење свих штрајкачких захтева, али не и решавање осталих нагомиланих и наилазећих проблема. Зато су се синдикати нарочито потрудили да се утврде, и у Споразум уграде,  услови који отворају врата за активно учешће синдиката у раду на системским процесима. Будуће невоље за просветне раднике најављују учесталост која се може спречити само будношћу и правовременом реакцијом, а праћење реализације Споразума била би обавеза синдиката! Ово је важно, поготово што је свима сада коначно јасно да би непоштовање одредби Споразума од стране Владе, просветне раднике гурнуло у нови, још масовнији штрајк.

И међу синдикатима нема суштинских разлика по питању спремности да се на уобличене текстове Споразума и ПКУ-а ставе потписи, па у целокупној ситуацији сачувано јединство ставова и деловања добија посебну тежину. Технички проблем могао би да се огледа у томе што неки синдикати одлуку о томе нису још потврдили на својим републичким одборима. Али у ситуацији у којој запослени већ немају раније гарантована права (ПКУ више не важи), а надиру нови проблеми, питање стављања потписа на Споразум и ПКУ у среду или десетак дана касније, неће истакнути „издајнике“ и „чланствољубе“, него степен озбиљности синдиката и одговорности према запосленима.

Пре краја овог и почетка неког следећег штрајка, учесницима у штрајку треба честитати на сјајној подршци! Једино су они свесни и достојни свог позива. А осталим запосленима треба нагласити да ће на поклон од својих свесних колега добити сигурна радна места, бар за неко време. Можда их поклон натера на размишљање, па дочекамо дан у ком смо сви поносни једни на друге и на своју професију.

Александар Ничић