НЕКО БИ ДА ВЛАДА И СИНДИКАТОМ

Последњих недеља помињу се неке изборне активности у синдикалним организацијама и боје их догађаји који се најблаже (не) могу описати притиском на синдикат. У неким школама дошло је до изненадне промене председника уз тоталну „незаинтересованост“ директора, не дај Боже инспектора а још никако политичких партија. Да се човек запита шта то није у реду са овим народом. Како ће сада председници тих синдиката знати шта да раде ако нема ко да мисли њиховим главама? Још је црње то што је већина председника у Одбору непромењена. И како сад да функционише Одбор кад се буду помешали ови што мисле са овима којима други мисле уз оне који чекају мишљење насупрот ових који су мишљење добили? Компликовано!

Прича се да постоји један човек за кога кажу да може да спречи кршење основних начела синдиката и да заинтересује ове „незаинтересоване“ да владају другим неким главама… да пусте синдикат да мисли својим. И он каже да није тачно да инспектор руши синдикат. Таман посла да то ради преко директора, а још мање уз подршку неких политичара. Каже, није се десило да председници општина ургирају за тамо неког инспекторовог човека. Уствари, није ваљда ни могуће да човек буде нечији. Неки страначки активисти кад зову ове синдикалисте, они чак и не кажу „гласај за овог нашег“. Јер кад би то рекли, онда би сви знали чији треба да буду и сви би били његови. Али не знају људи. Зло. Пусто незнање.

И сад, овај неко што је расписао изборе мисли да може да створи неку магију да сви мисле, и то својим главама! Ма луд човек.. хоће да се мисли! Па неће то неко други бре, ало! Треба неко да влада и синдикатом! Али.. не, не.. није то инспектор, не. И не би он то ни преко директора, ни преко ових… неких.